Da li bi prala naše gaće, mače…

Pise: Redakcija /07.decembar, 2017.god.

Ili dan kad sam izašla iz faze – ka’će više princ, dosta je bilo konja, krdo se nakupilo.

A taj dan je bio pre dve godine, na današnji dan…

Imala sam tačno tri minuta, dok ona pootvara one knjige u koje ću da se potpišem i overim sudbinu, da još jednom, brzinski, na 78 obrtaja razmislim je l’ pametno da menjam život, prezime, adresu, pogled kroz prozor i još mnogo toga kad sam u stvari trebala da razmišljam o penziji.

Dakle, od tog dana ću imati još briga na vratu, da ubuduće vodim računa o testosteronu mog muža,  da ga špijuniram, sekiram se da l’ me vara, da s mukom spremam ono što on voli, da počnem da mrzim sve što sam do tad voela, tek onako, takav je red, jer sa brakom postaješ tuplji i gluplji,  tako su mi pričale moje drugarice sa iskustvom, trebalo je da ne potpišem.

Al’ potpisah.

Danas, posle dve godine još uvek izazivam čudjenje kad kažem da nisam sebi zabila autogol.

Bile su ovo dve godine prilagodjavanja. Mog. Ljubimac ima iskustva sa životom u dvoje, ja pojma nemam. Kad god je rekao da treba da se dogovorimo oko nečega ja sam upadala u paniku, šta ima da se dogovaramo, ako nešto treba uradi ga, kupi, prodaj, šta mene pitaš. Jedva naučih da dogovor kuću gradi. On je šarmantno osedeo.

Kako se moj ljubimac oseća pojma nemam ali sam spremna da mu obesim orden na junačke grudi, jer:

–    ja ujutru nit’ romorim nit’ govorim, proradim tek posle dve kafe i desetak cigareta;

–    nemirno spavam i  u toku spavanja se bavim jahanjem milog mi ljubimca;

–    kad čitam ne čujem;

–    nikad ne znam da li sam isključila šporet pa on mora da se vraća da proveri;

–    budim ga noću jer ljubimica stoji zaturena negde na ciči zimi  i nema taksi;

–    uvek imam da mu kažem nešto važno dok ima slušalice na ušima;

–    ne umem da se svadjam, odma’ mi padne pritisak i prispava mi se, on se svadja a ja spavam u sedećem položaju i     pravim se kao da učestvujem;

–    izazivam na dvoboj sve koji me prave šašavom, gde god stignem, a on se pravi da me ne poznaje;

–    mislim da je navučen na kafetin pa ga on pije krijući i to ako ga pronadje onde gde sam ga ja sakrila;

–    teram ga da počne da stari k’o sav normalan svet da se više ne sablažnjavaju kad nas vide i ne licitiraju da l’ sam mu mama, tetka ili neka za jednokratnu upotrebu;

–    ne umem da ugasim cigaretu, nikad, pa on vreme provodi proveravajući da l’ se dimimo…

ima toga još samo ne mogu više da se brukam.

Povremeno kaže: Sad mi je skroz jasno što se do sad nisi udala, teška si breee… I mnogo si razmažena.

Al’ zato ga u medjuvremenu gajim k’o tropsku biljku u nemogućim uslovima.

I perem te gaće…

I peglam.

I ostalo…

Photo credit: Pink Planer

Story: Mahlat